Natalija Meden: Nemačka nostalgija za nacionalnom valutom

Dužnička kriza evrozone brine u prvom redu građanstvo zemalja, koje dobijaju finansijsku pomoć od Evropske unije, s obzirom da se za njih ta pomoć transformiše u smanjenje nivoa socijalne zaštićenosti zbog usvajanja rigidnih programa u cilju redukovanja budžetskih rashoda. Međutim, i u onim zemljama, gde ljudima pomoć ne predstavlja opasnost, perspektive evra takođe izazivaju uznemirenost.

Mnogi Nemci smatraju da dodeljivanje stabilizacionih kredita zemljama čije se vlade pridržavaju finansijske discipline, predstavlja, zapravo, ispumpavanje para iz Nemačke, koja je osnovni donator opšteevropskog budžeta. „Kada će, najzad, političari shvatiti da konstrukcija „evra“ ne može funkcionisati, da ona nikada i neće profunkcionisati? Utrpati takve zemlje kao što su Grčka ili Španija u jedan (finansijski) kotao sa Nemačkom, Holandijom i Austrijom, predstavlja pravu glupost“ – negoduje čitalac „Špigla“. Slično mišljenje: „Sa interesovanjem očekujem kada će se, najzad, neki ozbiljni evropski političar opasuljiti i priznati, da je nedemokratski nametnut narodima Evropske unije valutni savez, definitivno i nepovratno doživeo neuspeh“.[1]

Nedavno su u Nemačkoj objavljeni materijali dveju anketa povodom krize u zoni evra, koje su sprovele ugledne sociološke institucije. Prema rezultatima ankete službe „Politički barometar“ od 1. decembra, 77 procenata Nemaca veruje da glavna opasnost po stabilnost evra dolazi od onih zemalja Evropske unije, koje se nalaze u teškoj finansijskoj situaciji. U oceni odluke da se odobri kredit Irskoj, mišljenja su podeljena skoro po pola: 44 procenta učesnika ankete smatra to pogrešnim korakom, a 50 procenata – ispravnim.[2] Ovaj poslednji pokazatelj potvrđuju i podaci druge opštenemačke ankete: polovina građana Nemačke ocenjuje delovanje svoje vlade u uslovima krize pravilnim.[3] Zarad potpunije slike dodajmo ono što je Rojters prećutao: isto toliko upitanih pre se ne slaže sa delovanjem vlade.[4]

Ankete govore o tome da ljudi nisu sigurni u ispravnost donetih odluka za izlazak zemalja EU iz dužničke krize. Ekonomisti diskutuju kakve mogu biti razmere pomoći zemljama-dužnicima, imajući u vidu scenarije uz najveće troškove, pri kojima će biti potrebno spasavati ne samo Portugaliju, nego takođe Španiju i Italiju. I ukazuju da je ovde umesna analogija sa lekarskom pomoći: nije dovoljno otkloniti spoljašnje simptome obolenja, potrebno je otkloniti uzroke tog oboljenja.

Sredinom novembra u Nemačkoj je prezentovan izveštaj Minhenskog instituta za ekonomska istraživanja „Krizni mehanizam za zonu evra“, i na toj prezentaciji predsednik Instituta Hans-Verner Zin je izjavio, da je odobravanje finansijske pomoći zemljama-dužnicima omogućilo jedino da se dobije na vremenu, koje treba da se iskoristi za elaborisanje i uvođenje mehanizma reagovanja u uslovima krize.[5] Predstavnici Slobodne demokratske partije, koji su u sastavu vladine koalicije, insistiraju na tome da se pored državnih garancija (kao prilikom odobravanja kredita Grčkoj i Irskoj) zemljama-dužnicima odobre takođe i nedržavni krediti. Šef finansijskog komiteta Bundestaga, liberal Folker Visling, izjavio je bez okolišenja, da je došlo vreme za uvođenje drastičnih mehanizama sankcija protiv dužnika.

U tom kontekstu privlači pažnju intervju direktora Evropskog fonda za finansijsku stabilnost, Klausa Reglinga. Šef Fonda iz koga se izdvajaju finansijska sredstva za kreditiranje Irske, ne može da zamisli da evro doživi krah. „Opasnost je ravna nuli... ni jedna od zemalja, koje su u evrozoni, neće dobrovoljno odustati od zajedničke valute“. Za sve zemlje – i jake, i slabe - to bi bilo ravno ekonomskom samoubistvu.[6] Intervju je objavljen u listu „Bild“ – najmasovnijem nemačkojezičkom listu, koji ima preko 11 miliona čitalaca, i očigledno je imao za cilj umirivanje javnosti. Podsetimo da je još u maju predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo na grub način uputio prekor nemačkim političarima, optuživši ih na stranicama konzervativnog „Frankfurter Algemajne“ da su loše objasnili svom stanovništvu prednosti koje je Nemačkoj donelo uvođenje evra.[7] Po mišljenju Boroza, upravo je Nemačka više od svih imala koristi od uvođenja evra. Šef Evropske komisije je sa zanosom upitao: zna li nemačka javnost da se saldo spoljnotrgovinskog bilansa Nemačke skoro 86 procenata formira zahvaljujući trgovini u okvirima Evropske unije? Saopštavaju li nemački političari javnosti, da je izvoz Nemačke u zemlje Evropske unije u periodu od 1995. do 2008. godine godišnje rastao za 7 procenata?

Međutim, nemački ekonomisti iz Minhenskog instituta za ekonomska istraživanja ne slažu se sa Barozom i smatraju da Nemačka nije imala nimalo veću korist od drugih.[8] Jedinstvena valuta osigurala je Evropi zonu stabilnosti i ogradila zemlje evrozone od oscilacija deviznih kurseva. Bio je garantovan relativno nizak nivo inflacije, stimulisan je rast trgovine, načinjen je korak na putu ka političkoj integraciji. U Nemačkoj je uvođenje jedinstvene valute dovelo do rasta priliva od izvoza, ali istovremeno i do odliva kapitala, i zato je pogrešno interpretirati pozitivni trgovinski bilans kao trgovinsku korist. U pretkriznim godinama Nemačka je izvozila kapital u zemlje jugo-zapadne Evrope, anglojezičke države i Francusku. U tim zemljama beležen je ekonomski bum, dok je Nemačka slabila.

Od sredine 90-ih godina Nemačka se transformisala u najvećeg izvoznika kapitala posle Kine. U periodu od 1985. do 2008. godine izvezeno je 76 procenata akumulacije (privatne, državne i akumulacije firmi). Po visini BDP po glavi stanovnika, čak ne računajući bivšu Istočnu Nemačku, Nemačka je inferiornija od Francuske. Nakon uvođenja evra u zemljama sa pozitivnim saldom kretanja kapitala (Grčka, Španija, Irska, a takođe u određenoj meri Francuska) došlo je do brzog ekonomskog rasta, praćenog inflatornom pregrejanošću, usled čega je smanjena konkurentna sposobnost i formirao se deficit spoljnotrgovinskog bilansa.

U Nemačkoj je situacija bila suprotna. Zbog odliva kapitala potrošačke cene i plate rasli su sporije, ali je to omogućilo da se poveća izvoz. Nakon uvođenja evra nedovoljna privlačnost Nemačke za inostrane investicije pretvorila se u ozbiljan problem, zato što je stvoreno jedinstveno tržište kapitala i što su nestale (ranije značajne) razlike u kamatnim stopama. A sa početkom krize postalo je očigledno da mnogi nemački investitori već neće videti svoje pare. Sada se kapital vraća u Nemačku, gde sa svoje strane počinje građevinski bum. Danas Nemačka ima najdinamičniji ekonomski rast u evrozoni. Slika se ogledalski odrazila: sada imamo bum u Nemačkoj i stagnaciju u zemljama jugozapadne periferije Evrope. Prema tome, pretpostavljaju minhenski naučnici, plate i cene u Nemačkoj u narednim godinama će rasti ubrzanom dinamikom, konkurentna sposobnost nemačkih roba će se smanjiti, a zajedno sa time će se smanjiti i saldo trgovinskog bilansa. Međutim, ta perspektiva će se realizovati jedino pod uslovom da paket pružanja pomoći ne bude povećan – ili se bude odobravao pod drugačijim uslovima.

Sporovi o perspektivama promene trgovinskog bilansa i posledicama pružanja kreditne pomoći zemljama – dužnicima, u suštini, malo brinu običnog čoveka. Na kraju krajeva, skoro 9/10 stanovništva misli da očuvanje stabilnosti evra odgovara interesima Nemačke. Pa ipak, Nemci nikada nisu voleli evro, priznaje to „Frankfurter Algemajne“.[9] Dvojica od trojice građana smatraju da im je uvođenje evra pre donelo gubitke, nego korist. I ako je u proteklih devet godina procenat zadovoljnih jedinstvenom valutom ostajao stabilnim - onih 32 procenta u decembru 2001. godine, sada je nezadovoljnih primetno više: 45 procenata u 2001. godini i 60 procenata danas. Više od polovine anketiranih sklono je mišljenju da će u narednim godinama evro izgubiti stabilnost i da zemlje, koje nisu sposobne da kontrolišu finansijsku situaciju, treba da budu isključene iz zone evra. Dve trećine stanovništva Nemačke pribojava se da će se zbog krize evra njihov novac obezvrediti, a 57 procenata Nemaca oseća nostalgiju za prošlošću, dolazeći do zaključka da je bilo bolje ne odricati se stare dobre marke.

(Fond strateške kulture, 8.12.2010)

[1] forum.spiegel.de, 3.12.2010.

[2] wahltool.zdf.de/Politbarometer/ 2010_12_03

[3] Deutsche sehnen sich nach D-Mark zurück. – de.reuters.com, 2010­12­_03

[4] www.infratest-dimap.de/2010/dezember/

[5] Neuen Euro-Krisenmechanismus installieren. – www.fdp-fraktion.de, 18.11.2010

[6] Nikolaus Blome und Jan W. Schäfer. Die Euro-Zone bricht nicht auseinander. – Bild, 25.11.2010.

[7] Im Gespräch: José Manuel Barroso.Manchmal haben Krisen auch ihr Gutes – Frankfurter Allgemeine Zeitung. 25.5.2010.

[8] ifo Institut, Pressemitteilung vom 04.11.2010.

[9] Philip Plickert Wer vom Euro profitiert. 3.12.2010.